Национални парк Тасили Аџер

Координате: 25° 30′ N 9° 0′ E / 25.500° С; 9.000° И / 25.500; 9.000
С Википедије, слободне енциклопедије

Национални парк Тасили Аџер
Фотографија Тасили Аџера из ваздуха
Светска баштина Унеска
Званично име
  • Tassili n'Ajjer Edit this on Wikidata
МестоАлжир
Координате25° 30′ N 9° 0′ E / 25.500° С; 9.000° И / 25.500; 9.000
Површина7.200.000 ha (28.000 sq mi)
УкључујеНационални парк Тасили, Рамсарска мочвара долине Ихерир
КритеријумКултурна и природна: (i), (iii), (vii), (viii) Edit this on Wikidata
Референца179
Упис1982 (6. седница)
Национални парк Тасили Аџер
Мјесто Алжир
Површина72.000 км²
Основано1982. године
Званично имеLa Vallée d'Iherir
Означен2 February 2001
Референца бр.1057[1]
Национални парк Тасили Аџер на карти Алжира
Национални парк Тасили Аџер
Location of Национални парк Тасили Аџер

Тасили Аџер (берб. ⵜⴰⵙⵉⵍⵉ ⵏ ⴰⵊⵊⵔ Tasili n Ajjer, арап. طاسيلي ناجر; "Висораван река") је национални парк у пустињи Сахари, стациониран на југоистоку Алжира. На његовом простору налази се једна од најважнијих група пећинске уметности на свету, а површине је 72.000 км². На листи УНЕСКО Светске баштине налази се од 1982. године.[2][3][4]

Преисторијска уметност[уреди | уреди извор]

На простору парка налазе се камене формације које представљају археолошки локалитет, познате по бројним праисторијским радовима од камена, а први пут су примећени 1910. године. Датирају из периода раног неолита, па све до последњег великог леденог доба, када је Сахара била савана.[4]
Иако се извори разликују, претпоставља се да су уметнички радови старији више од 12.000 година.[5] Већина њих датира из периода деветог и десетог миленијума п.н.е. по научним анализама.[6]
Међу 15.000 гравура које су до сада идентификоване, налазе се цртежи животиња, укључујући антилопе и крокодиле и људе који се баве активностима као што су лов и плес.[7] Ово подручје је заштићено законом управо због великог броја цртежа на стенама, по чему је и познато.[8]

Географија[уреди | уреди извор]

Тасили Аџер налази се на југоистоку Алжира, на границама са Либијом, Нигером Малијем, а заузима површину од 72.000 км².[2] Највиша тачка националног парка је Јебел Азао са 2,158 м, а најнижа је град Ђанет, који се налази на око 10 км југозападно од централног дела националног парка. Читаво археолошко налазиште проглашено је националним парком, а предео се налази и у оквиру програма Човек и биосфера, као и у оквиру УНЕСКО Светске баштине.[9][10]

Геологија и екологија[уреди | уреди извор]

Предео се састоји углавном од пешчара.[7] Ерозија у овој области довела је до стварања готово 300 природних сводова, заједно са многим другим спектакуларним облицима. Због висине вегетација је у овом делу донекле богатија него у околним деловима пустиње, а овде се налази неколико ендемичних врста.[7]

Буквални превод Тасили Аџера на српски језик је Плато река, који се односи на време када је клима била доста влажнија него данас. На простору парка до 20. века налазила се популација западног афричког крокодила.[11] Постоји неколико других врста животиња које и даље живе на овом простору, као што су муфлони, једина преживела врста већих сисара, приказана још у гравурама на овом подручју.[7]

У култури[уреди | уреди извор]

  • Тасили је место где се снимао албум и назив албума из 2001. године туарешко—берберског бенда Тинаривен.
  • У књизи Храна Богова из 1992. године, Теренс Макена писао је о овом пространству.[12]
  • Тасили је нумера на албуму Природна чуда из 1994. године који је снимила британска даб група Zion Train.

Археологија[уреди | уреди извор]

Залеђина[уреди | уреди извор]

Алжирска камена уметност је била предмет европских проучавања од 1863. године, а истраживања су спровели А. Помел (1893-1898), Стефан Гсел (1901-1927), Г. Б. М. Фламанд (1892-1921), Лео Фробениус и Хуго Обермаиер (1925), Хенри Бреуил (1931-1957), Л. Џолеауд (1918-1938) и Рејмонд Вауфреј (1935-1955).[13]

Тасили је већ био добро познат почетком 20. века, али западњаци су га широко упознали кроз низ скица које су направили француски легионари, посебно поручник Чарлс Бренанс током 1930-их.[13] Са собом је довео француског археолога Анрија Лота, који ће се касније вратити током 1956 - 1957, 1959, 1962. и 1970. године.[14] Лотове експедиције су биле оштро критиковане, а његов тим је оптужен да је лажирао слике и да је оштетио слике при осветљавању и фотографисању, што је резултирало редукцијом оригиналних боја, што се не може поправити.[15][16]

Садашње археолошко тумачење[уреди | уреди извор]

Локацију Тасили Аџера су током неолита првенствено заузимале трансхумантне сточарске групе чији је начин живота био од користи људима и стоци. Локална географија, надморска висина и природни ресурси били су оптимални услови за камповање малих група у сушној сезони. Вади унутар планинског ланца функционисали су као коридори између стеновитих висоравни и пешчаних низија. У планинским пределима постоје археолошки докази о окупацији који датирају од 5500. до 1500. године пре нове ере, док у низијама постоје камени тумули и огњишта која датирају између 6.000. и 4.000. године пре нове ере. Сматра се да су равничарске локације коришћене као места за становање, посебно током кишне сезоне.[17] Постоје бројна склоништа у стенама у шумама од пешчара, посута неолитским артефактима, укључујући керамичке посуде и уломке, литичке врхове стрела, зделе и дробилице, перле и накит.[3]

Прелазак на сточарство након афричког влажног периода током раног холоцена огледа се у Тасили Аџерском археолошком материјалу, каменој уметности и зооархеологији. Даље, окупација Тасилија је део већег покрета и промене климе унутар Централне Сахаре. Палеоклиматска и палеоеколошка разматрања започета су у Централној Сахари око 14.000 година пре садашњости, а затим су настављене сушним периодом који је резултирао уским еколошким нишама.[18] Међутим, клима није била конзистентна и Сахара је била подељена између сушних низија и влажних висоравни. Археолошка ископавања потврђују да се људска окупација, у облику група ловаца-сакупљача, дешавала пре између 10.000 и 7.500 година; након пре 7.500 година, људи су почели да се организују у пасторалне групе као одговор на све непредвидивију климу.[19] Постојао је сушни период од 7900. до 7200. године пре нове ере у Тасилију[20] који је претходио појави првих пастирских група, што је у складу са другим деловима сахарско-сахелског појаса.[21] Препасторална керамика ископана из Тасилија датира пре око 9.000 - 8.500 година, док је пастирска керамика од пре 7.100 - 6000 година.[22]

Камена уметност у Тасилију се користи заједно са другим локацијама, укључујући Дар Тичит у Мауританији,[23] за проучавање развоја сточарства и транссахарских путовања у Северној Африци. Говеда су се узгајала на огромним подручјима већ од 3000. до 2000. године пре нове ере, што одражава порекло и ширење пасторализма у овој области. Затим су уследили коњи (пре 1000. године пре нове ере), а затим камиле у следећем миленијуму.[24] Долазак камила одражава повећани развој транссахарске трговине, јер су камиле првенствено коришћене као транспорт у трговачким караванима.

Види још[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Гравуре и предели националног парка
  • Цртеж мушкарца
    Цртеж мушкарца
  • Пустиња
    Пустиња
  • Оаза
    Оаза
  • Цртеж мушкараца
    Цртеж мушкараца
  • Цртеж жене
    Цртеж жене
  • Антилопа
    Антилопа
  • Стене
    Стене
  • Цртеж људи
    Цртеж људи

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „La Vallée d'Iherir”. Ramsar Sites Information Service. Приступљено 25. 4. 2018. 
  2. ^ а б Centre, UNESCO World Heritage (11. 10. 2017). „Tassili n'Ajjer”. UNESCO World Heritage Centre. 
  3. ^ а б „Rock Art of the Tassili n Ajjer, Algeria” (PDF). Africanrockart.org. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 09. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2017. 
  4. ^ а б „Tassili-n-Ajjer”. britannica. Приступљено 7. 2. 2017. 
  5. ^ „Tassili N'Ajjer (Algeria)”. Africanworldheritagesites.org. Приступљено 7. 2. 2017. 
  6. ^ „OSL dating of quaternary deposits associated with the parietal art of the Tassili-n-Ajjer plateau (Central Sahara)”. Quaternary Geochronology. 10: 367—373. јул 2012. doi:10.1016/j.quageo.2011.11.010. Приступљено 7. 3. 2013. 
  7. ^ а б в г Scheffel, Richard L.; Wernet, Susan J., ур. (1980). Natural Wonders of the World. United States of America: Reader's Digest Association, Inc. стр. 371-372. ISBN 978-0-89577-087-5. 
  8. ^ „Tassili n'Ajer”. UNESCO World Heritage Centre. Приступљено 7. 3. 2013. 
  9. ^ „Tassili n'Ajjer National Park, Djanet”. Algeria.com. Архивирано из оригинала 8. 2. 2017. г. Приступљено 7. 2. 2017. 
  10. ^ „Tassili National Park, Sahara Algeria”. Archmillennium.net. Приступљено 16. 12. 2012. 
  11. ^ "Crocodiles in the Sahara Desert: An Update of Distribution, Habitats and Population Status for Conservation Planning in Mauritania". PLOS ONE. 25 February 2011.
  12. ^ McKenna, Terence (1992). Food of the Gods. United States and Canada: Bantam Books. стр. 72, 73. ISBN 978-0-553-07868-8. 
  13. ^ а б „Algeria”. africanrockart.britishmuseum.org. Приступљено 2021-04-10. 
  14. ^ Henri., Lhote (1973). The search for the Tassili frescoes: the story of the prehistoric rock-paintings of the Sahara. Hutchinson. ISBN 0-09-112380-1. OCLC 667687. 
  15. ^ Jean-Dominique., Lajoux (1962). Merveilles du Tassili N'Ajjer. Ed. du Chêne. OCLC 604199955. 
  16. ^ Keenan, Jeremy (2004). The lesser gods of the Sahara : social change and contested terrain amongst the Tuareg of Algeria. London: Frank Cass. ISBN 0-203-32762-4. OCLC 62269179. 
  17. ^ „Saharan Rock Art: Archaeology of Tassilian Pastoralist Iconography. Augustin F. C. Holl”. Journal of Anthropological Research. 61 (4): 541—542. децембар 2005. ISSN 0091-7710. doi:10.1086/jar.61.4.3631543. 
  18. ^ Soukopova, Jitka (јануар 2011). „The Earliest Rock Paintings of the Central Sahara: Approaching Interpretation”. Time and Mind. 4 (2): 193—216. ISSN 1751-696X. S2CID 143429582. doi:10.2752/175169711x12961583765333. 
  19. ^ Fagan, Brian M. (1967). „Radiocarbon Dates for Sub-Saharan Africa: V”. The Journal of African History. 8 (3): 513—527. ISSN 0021-8537. JSTOR 179834. doi:10.1017/S0021853700007994. 
  20. ^ Messili, Lamia; Saliège, Jean-François; Broutin, Jean; Messager, Erwan; Hatté, Christine; Zazzo, Antoine (2013). „Direct 14C Dating of Early and Mid-Holocene Saharan Pottery”. Radiocarbon (на језику: енглески). 55 (3): 1391—1402. ISSN 0033-8222. S2CID 102344276. doi:10.1017/S0033822200048323. 
  21. ^ Garcea, Elena A.A.; Wang, Hong; Chaix, Louis (2016). „High-Precision Radiocarbon Dating Application to Multi-proxy Organic Materials From Late Foraging To Early Pastoral Sites In Upper Nubia, Sudan”. Journal of African Archaeology. 14 (1): 83—98. ISSN 1612-1651. JSTOR 44296870. doi:10.3213/2191-5784-10282. 
  22. ^ Messili, Lamia; Saliège, Jean-François; Broutin, Jean; Messager, Erwan; Hatté, Christine; Zazzo, Antoine (2013). „Direct 14 C Dating of Early and Mid-Holocene Saharan Pottery”. Radiocarbon. 55 (3): 1391—1402. S2CID 102344276. doi:10.1017/S0033822200048323. 
  23. ^ Holl, Augustin F. C. (2002). „Time, Space, and Image Making: Rock Art from the Dhar Tichitt (Mauritania)”. The African Archaeological Review. 19 (2): 75—118. ISSN 0263-0338. JSTOR 25130740. S2CID 54741966. doi:10.1023/A:1015479826570. hdl:2027.42/43991 Слободан приступ. 
  24. ^ LAMP, FREDERICK JOHN (2011). „Ancient Terracotta Figures from Northern Nigeria”. Yale University Art Gallery Bulletin: 48—57. ISSN 0084-3539. JSTOR 41421509. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Bahn, Paul G. (1998) The Cambridge Illustrated History of Prehistoric Art Cambridge, Cambridge University Press.
  • Bradley, R (2000) An archaeology of natural places London, Routledge.
  • Bruce-Lockhart, J and Wright, J (2000) Difficult and Dangerous Roads: Hugh Clapperton's Travels in the Sahara and Fezzan 1822-1825
  • Christopher Chippindale and Tacon, S-C (eds) (1998) The Archaeology of Rock Art Cambridge, Cambridge University Press.
  • Clottes, J. (2002): World Rock Art. Los Angeles: Getty Publications.
  • Coulson, D and Campbell, Alec (2001) African Rock Art: Paintings and Engravings on Stone New York, Harry N Abrams.
  • Frison-Roche, Roger (1965) Carnets Sahariens Paris, Flammarion
  • Holl, Augustin F.C. (2004) Saharan Rock Art, Archaeology of Tassilian Pastoralist Icongraphy
  • Lajoux, Jean-Dominique (1977) Tassili n'Ajjer: Art Rupestre du Sahara Préhistorique Paris, Le Chêne.
  • Lajoux, Jean-Dominique (1962), Merveilles du Tassili n'Ajjer (The rock paintings of Tassili in translation), Le Chêne, Paris.
  • Le Quellec, J-L (1998) Art Rupestre et Prehistoire du Sahara. Le Messak Libyen Paris: Editions Payot et Rivages, Bibliothèque Scientifique Payot.
  • Henri Lhote (1959, reprinted 1973) The Search for the Tassili Frescoes: The story of the prehistoric rock-paintings of the Sahara London.
  • Henri Lhote (1958, 1973, 1992, 2006) À la découverte des fresques du Tassili, Arthaud, Paris.
  • Mattingly, D (ed) (forthcoming) The archaeology of the Fezzan.
  • Muzzolini, A (1997) "Saharan Rock Art", in Vogel, J O (ed) Encyclopedia of Precolonial Africa Walnut Creek: 347-353.
  • Van Albada, A. and Van Albada, A.-M. (2000): La Montagne des Hommes-Chiens: Art Rupestre du Messak Lybien Paris, Seuil.
  • Whitley, D S (ed) (2001) Handbook of Rock Art Research New York: Altamira Press.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Национални парк Тасили Аџер на Викимедијиној остави.
Национални парк Тасили Аџер на Википутовању.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_парк_Тасили_Аџер&oldid=27674769”